’’Možda si to bila ti, Angelina’’

Prikaz romana

’’Dobila si ime po sv. Jovanu…’’, pogledala je u ćerku.
Ništa.
’’To znaš, ali ima još nešto…’’, nastavila je polako, glasno, čvrsto, ne ostavljajući prostor za povlačenje, svaka reč je bila pažljivo birana:
’’Tvoj otac…’’, primetila je grč na Jovaninom licu, imala je njenu pažnju:
’’Milutin, ime je dobio po svom dedi, a na neki način i ti si.’’

U aprilu 2017. godine u izdanju IK Alma, izašao je roman ’’Možda si to bila ti, Angelina’’. Autor je Maja Kovačević Savić, pravnica po zanimanju, koja živi i radi u Beogradu.

Inicijalna kapisla za nastanak ovog dela, kako je to navedeno na koricama knjige, bio je događaj koji je u oktobru 2010. godine potresao Srbiju. Tada je u selu, nedaleko od Ivanjice, otkriveno čedomorstvo. Daljom istragom utvrđeno je da je ista osoba čedomorstvo počinila i nekoliko godina ranije. U oba slučaja u pitanju su bile bebe ženskog pola, ostavljene na hladnoći i bez hrane, neposredno nakon rođenja.

Čedomorstvo je počinila majka tri muška deteta.

Majka se branila da ju je na zločin podstrekavao njen otac, sa kojim je živela u istom domaćinstvu, da bi kasnije izjavila da nije želela da se njena deca, jer su u pitanju devojčice, u životu muče kao ona.

Jednako strašno žvuče i izjave pojedinih meštana ’’da im nije jasno žašto se događaju pridaje toliki značaj, jer su se ljudi i ranije na isti način rešavali neželjene dece.’’
Dakle, navedeni događaj je bio samo pokretač na akciju, u ovom slučaju u vidu pisane reči, koja će nesumnjivo izazvati, u najmanjem slučaju, zapitanost o polu, kao razlogu, povodu i opravdanju za omaložavanje, maltretiranje…Ubistvo.

Iako se radi o fikciji u pitanju je jedna realna životna priča. Nešto što se dešavalo i, na žalost, dešava se još uvek; dakle, nešto čemu nije moguće dati precizne vremenske i prostorne odrednice.

Navedeni i njemu slični događaji su pozadina priče o Milutinu, Mileni, Jovani…a pre svega Angelini koja posle dvadeset pet godina provedenih sa čovekom za kojeg je bila sigurna da nije imao život vredan pomena pre upoznavanja sa njom, otkriva njegov pravi lik, uklesan u kamenom bloku, opterećen tajnom porodice i sela zarobljenog u mehuru patnje i straha zbog zločina počinjenog pre svih onih koje pamte.

Milutin je vajar. Nesrećan, neshvaćen, sklon napuštanju najbližih, povlačenju u sebe.

’’Glina. Neshvatljivo je zašto sa toliko pažnje nije prilazio ljudima, njih je smatrao izdržljivijim od bilo čega postojećeg i, naravno, zamenljivim.’’

Angelina je skoro pa savršena. Obrazovana, poštovana u svojoj profesiji, i sama. Dok ne upozna Milutina, nakon čijeg ’’odlaska’’ postaje ’’Jednina’’, kako će je nazvati majka Milutinovog deteta.

’’Ostala si sama, bez njega si jednina. Čitaj polako, ne želim da ti promakne suština:ostavio te je bez ikoga ko bi ga nosio u nasleđu, jednina, sa dva n. Jedina nikada nisi bila.’’

Jovana, Milutinova ćerka čijim venama teče krv opterećena zločinom, lažima, kajanjem…

’’Jovana je bila Milutinova ćerka, nosila ga je u sebi možda i više nego što je to ikad do sada pomislila i nije smela da joj dopusti da se preispituje onda kada bude kasno sa sve, kao On. Neoprost je obeležio Njega, nije smeo i nju. Ne, Mulutin nije nikoga imao, bio je to njegov izbor, Jovana ima nju, a ona to neće dozvoliti.
Bila je sigurna da je i Jovan ’’obeležen’’. Prenosilo se to njihovom krvlju, bezvoljno…Morala je da izvuče Jovanu, a Jovana još mnogo toga nije znala i u tome je videla svoju šansu.’’

I ona, Prva kako je naziva Angelina, a Jedina kako je oslovljava Milutin, koja ispunjavajući poslednju Milutinovu želju, Angelini u pismu daje tek nagoveštaj o tome ko bi Milutin mogao biti. I nestaje.

’’Iz njegovog pisma biće ti jasno čemu ovo moje: ipak je ispunjenje njegove poslednje želje pripalo meni.’’

Tragajući za istinom o Milutinu, sklapajući njegov život razbijen poput pazli, Angelina pronalazi sebe, pomaže Mileni da izađe iz kruga krivice koja je razdire, oslobađa selo balasta kajanja i kazne, i vraća Milutina u na njegov početak. U suvu i žutu dolinu istočne Srbiji.

A moglo se desiti u bilo kom delu sveta, likovi su nosioci vrlina i mana koji ih definišu kao ljude, bez ikakvih lokalnih karakteristika. I u tome se ogleda jedan od kvaliteta ove knjige.
Pojavljuje se samo jedna, uslovno rečeno ’’lokalna’’ odrednica: Veliki rat, koji je i sam bio svetskih razmera. I to kroz prizmu doživljaja kazne, koja se u ovom slučaju manifestuje u vidu mobilizacije i desetkovanja muškog stanovništva. Ni prvi ni poslednji, samo jedan od mnogih. Dakle i Veliki rat je samo simbol stradanja, kao i svaki drugi u bilo kom delu sveta i bez obzira na vreme.

’’I u školi smo učili, bez knjiga. Više nas je stradalo u tom nego u onom kasnijem ratu.’’

U pozadini Angelininog puta i traganja, provlači se odnos majke i ćerke, opterećen odsustvom oca i ćutanjem koje podvlači težinu saznanja o napuštanju pre rođenja. Stalno preispitivanje, sumnja koja se pretvara u praćenje, nadzor, ispitivanje.

’’Bila je ponosna na sebe i svoje prvo otkriće, više nije osećala nelagodnost zbog praćenja, pretraživanja majčinih stvari i prikrivenog posmatranja majčinog izgleda i reakcija nakon mučnih noći. Tek mnogo kasnije saznaće ko je bio Makijaveli, i biće je stid, ali za sada je samo išla napred, gotovo svakodnevno obogaćujući svoj život novim saznanjima i ulažući ogroman napor da ne bude otkrivena.’’

Priča o zločinu koji im nije dozvolio da postanu neko. O onima koje su žrtvovane da bi drugi živeli.

’’Nekako, valjda zbog ratova, života, hrane, ne znam, uvek su se više volela muška, znaš na šta mislim…A rađale su se devojčice, mnogo njih i to su bila usta koja nije imao ko da hrani. Nisu bile dovoljno snažne za ovu zemlju.’’

O kazni koja pogađa nevine, i u krvi gasi lozu onih prvih, koji su počinili zločin. Udesetostručena patnja. O roditeljima koji se više ne odriču svoje dece, ni onda kada svojim postupcima prekrše pravila crkve.
O dolini krajputaša i litici koja mami na greh. Jer, ubiti sebe je neoprostivo.

’’Svaka kuća ima nekog svog tamo, to se ne zaboravlja, tome i služe. Vidi.’’

O tajni Milutinove porodice i Božidaru, njenom čuvaru.

’’Božidar neće dozvoliti nikome da uđe, a posle, kada dođe vreme, zazidaj je. Nismo zaslužili ustupke, ali tako je bolje za sve…’’

O plaču koji vekovima ne prestaje.

Priča o pronalaženju sebe, ponovnom rođenju, odbacivanju košuljice društvenih dogmi i očekivanja drugih. O slobodi koja se osvaja polako, na trenutke bolno, ništa manje od rađanja novog života. Jer, sloboda to i jeste.

Konačno, povest o snazi da se razvije svest da se um ne sme zatvoriti za ono što se dešava oko nas, ma koliko se činilo strano i da pripada drugima, jer:

’’Ne mogu po pepelu da gazim,
ne pitajući ko ga tu stvori,
u njemu ostaju otisci stopala mojih,
i tanak sloj njega na mojoj koži.’’

 

 

 

 

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (4 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +4 (from 4 votes)
’’Možda si to bila ti, Angelina’’, 10.0 out of 10 based on 4 ratings